Danas smo manje više svi upoznati sa Trappist pivima, s obzirom na činjenicu da su neka od njih pristupačna i dostupna u supermarketima. Ali bivajući velikim ljubiteljima ovih piva, rešili smo da im se malo detaljnije posvetimo u tekstu koji sledi.

Trapističke pivare

Ove pivare locirane su naravno u krugu trapističkih manastira. Monasi (rimokatoličkog reda cistercita) i danas učestvuju u proizvodnji piva. Čak i kada ne učestvuju direktno, proizvodnja se obavlja pod njihovim nadzorom. Ime “Trappist” vodi poreklo od manastira La Trappe gde je osnovan prvi red u 17. veku. Osim piva, ovi manastiri imaju često i uspešnu proizvodnju sireva, kao i hleba i umetnina sa religijskom tematikom.

U proteklih nekoliko decenija, pokazalo se da su baš ova piva glavna inspiracija najuticajnijim zanatskim pivarama na svetu. I pored procvata kraft proizvodnje, trapistička piva i dalje važe za uzor po pitanju kvaliteta. Trapistička piva i jesu i nisu stil za sebe, zvanično nisu, ali svi se možemo složiti da imaju neke zajedničke karakteristike svojstvene baš njima. Sva spadaju u piva gornje fermentacije, nepasterizovana su, ne sadrže hemijske aditive, dodaje im se šećer u kuvanju, a fermentacija se odvija u boci.

Od 1997. autentična trapistička piva imaju prepoznatljivi logo kao garant kvaliteta. Takođe, zajedničko im je i to da isključivo manastirska zajednica odlučuje o procesima i načinima proizvodnje. Ta zajednica,nastala 1997. je zapravo Trapistička asocijacija (International Trappist Association (ITA) ) i u njenom osnivanju je učestvovalo 8 pivara (Orval, Chimay, Westvleteren, Rochefort, Westmalle, Achel, Koningshoeven, Mariawald). Sva piva koja ispunjavaju kriterijume Trappist Asocijacije dobijaju TM logo kao garanciju autentičnosti, a uslovi su sledeći:

• Pivo apsolutno mora biti skuvano u odgovarajućem samostanu, ako ne od strane kaluđera, onda pod njihovim nadzorom.
• Pivara mora poštovati pravila samostana i imati transparentnu proizvodnju koja služi samostanu.
• Pivara nije namenjena ostvarivanju profita već bi sav profit isključivo trebalo da pokriva životne troškove boravka u samostanu, održavanje njegovih objekata i zemljišta. Sve što pretekne daje se u humanitarne svrhe.

Danas postoji oko 170 trapističkih manastira, međutim, samo 12 od njih sa sertifikovanom proizvodnjom Trappist piva.

“Abbey” piva, ili manastirska piva su nešto širi pojam, iako ih vezuje stilska sličnost i, često ali ne uvek, proizvodno okruženje.

Ona su nastala na istoj tradiciji kao i Trappisti, ali nemaju striktno određene postulate o proizvodnji, plasmanu i profitu. Manastiri i monasi ne moraju čak imati nikakvu ulogu u nastanku ovih piva. Recimo da su to najčešće piva iz komercijalne proizvodnje, koja ukusom i kvalitetom teže da oponašaju trapiste.

Upravo zbog toga što nije postojao kriterijum kvaliteta i definisan način proizvodnje, Abbey piva su se masovno raširila, i nisu baš sve varijacije bile dostojne imena. Zbog toga je Unija belgijskih pivara 1999. ustanovila Sertifikat belgijskog Abbey piva sa logotipom koji će nositi samo flašice koje ispunjavaju određene kvalitativne norme. Između ostalog, pivo je moralo da bude licencirano od strane nekog postojećeg ili napuštenog manastira. Deo profita mora da se investira u obnovu i održavanje manastira ili humanitarne svrhe. Danas postoji preko 20 manastirskih proizvodnji sertifikovanih na ovaj način, i preveliki broj onih koji se služe imenom nekog manastira ili sveca u komercijalne svrhe.

Uprkos rasprostranjenim pričama, trapistička piva, onakva kakvim ih danas poznajemo, postoje tek od tridesetih godina prošlog veka, kada su Orval i Westmalle započeli malu komercijalnu proizvodnju. Zanimljivo je da sličnosti u ukusu između Westmalle, Westvleteren i Achel piva potiču od toga što sve tri pivare koriste isti soj kvasca.

Pored piva iz komercijalne ponude, mnogi od ovih samostana prave i piva isključivo za svoju upotrebu. Po stilovima su to najčešće Enkel (single) ili blond i imaju nešto manje alkohola. Westmalle pivo koje se može naći samo u manastiru je Extra (5% ABV), Chimay pravi Dorée (4.8% ABV), Orvalovo je Petite (3.5% ABV), dok Achel proizvodi Achel Blond i Brune (5% ABV).

Dubbel, tripel, i quadrupel su piva po kojima su samostani najpoznatiji, a njihovi nazivi se odnose zapravo na količinu slada sa fermentabilnim šećerima i OG (početnu gustinu) sladovine pre fermentacije. Rochefort 6 tako ima početnu gustinu 1.060 7.5% ABV, 1.080 je početna gustina Osmice, sa 9.2% ABV, a Rochefort 10 ima početnu gustinu 1.100 i 11.3% ABV. Osim toga, poznati su modern varijacije ovih stilova, te dubbel, tripel i quadrupel možemo pronaći u opusu najpoznatijih svetskih kraft pivara!

Zanimljivo je i to da je La Trappe 1999 godine izgubio trapistički sertifikat, da bi ga ponovo dobio 2005. godine, i uspešno očuvao do danas. Još jedan holandski samostan, Abdij Maria Toevlucht, se pridružio listi krajem 2013. sa pivom Zundert. Početak trenda širenja ove liste desio se 2012. godine, kada je sertifikatom odlikovana proizvodnja austrijskog manastira Engelszell, Trappistenbrauerei Engelszell. To je zapravo bilo ponovno oživljavanje proizvodnje koja je prekinuta 1929. U decembru 2013. jedan američki samostan se po prvi put pridružio odabranom društvu trapista. U pitanju je St. Joseph’s Abbey iz Spensera u Masačusetsu, a 2015. i Italija je počastvovana ulaskom u ITA listu, zahvaljujući kvalitetnoj proizvodnji Tre Fontane samostana u Rimu.  Sredinom 2018. je stiglo poslednje aktuelno pojačanje ligi izuzetnih manastirskih pivara, u vidu monaha iz Mount St Bernard manastira u Velikoj Britaniji, tako da smo u ovu godinu ušli sa 12 priznatih Trappist manastirskih pivara (priznatih od strane ITA).

Spisak trapističkih pivara sa priznanjem Međunarodne trapističke asocijacije